Danas je Dakota Džonson jedna od najtraženijih glumica, i do 32. godine je uspela da dokaže da je uspeh zaslužila više talentom nego glumačkom lozom iz koje potiče. Majka joj je Melani Grifit, otac Don Džonson, odrastala je i sa očuhom, Antoniom Banderasom, dok njenu baku, Tipi Hedren, po ko zna koji put gledamo u "Pticama". Poslednja Hičkokova plavuša ima 92 godine i unuku koja je obožava - ona je ta s kojom Dakota provodi mnogo vremena. "Tatu jako dugo nisam videla. On živi u Montesitu, ima preko 70 godina i samo želim da ostane zdrav. Mamu sam nedavno videla i bilo je baš čudno. Ako radim, ne mogu puno da budem s roditeljima jer su stariji, ali zato provodim dosta vremena s prijateljima i partnerom Krisom Martinom", otkrila je nedavno Dakota u intervjuu za Hollywood Reporter. Sa frontmenom benda Coldplay je u vezi četiri godine, i žive u vili u Malibuu koju su zajedno kupili.
Za razliku od mnoge dece slavnih glumaca koji će se u intervjuima vajkati kako nisu želeli da krenu stopama roditelja, pa im se na kraju baš to dogodilo, Dakota Džonson priznaje da je odmalena sanjala o sceni. "Gluma mi je uvek bila jedina opcija. Čak i kao devojčica, kad sam provodila vreme na setu s mamom, silno sam htela da budem kao ona", izjavila je. Zato ne čudi to što je detinjstvo provela gutajući filmove, neke i dva puta dnevno, samo da bi što više naučila. Počela je sa "Meri Popins" i "Čarobnjakom iz Oza", ali su je privlačili i moderniji filmovi s decom glumcima. Priznaje da je "Sam u kući" pogledala toliko puta da se još seća ko je šta u kojem trenutku rekao ili kako je bio obučen. Prvu ulogu je dobila od majke jer ona više nije mogla da sluša kako je moljaka. Tako je kao 10-godišnjakinja igrala u Banderasovom filmu "Ludi u Alabami". "Igrala sam maminu ćerku, a u filmu je bila i moja mlađa sestra Stela Banderas. Bila je to baš porodična stvar, a ja sam sve shvatila jako ozbiljno", ispričala je Dakota. Potom nije snimala ništa do punoletstva. Da su nju pitali, kaže, napustila bi školu zbog glume, ali su roditelji zahtevali najpre diplomu. "To je zapravo bilo ironično jer sam upravo zbog njih prvu polovinu života provela školujući se kod kuće. Prvi put sam sela u školsku klupu s 11 godina u San Francisku, u kojem je moj otac snimao seriju "Neš Bridžis"", rekla je.
Rođena u Ostinu, glavnom gradu Teksasa, prihvatala je kao normalno da joj kroz dom defiluju najveća imena Holivuda. Sa roditeljima je dosta vremena provodila na setovima, primećujući uglavnom samo lepšu stranu glumačkog zanata. Ostalo vreme je živela u Aspenu i Vudi Kriku u Koloradu, gde je kao tinejdžerka radila u jednoj prodavnici. Česte selidbe su ipak ostavile traga. "Bila sam jako nesrećna i nezadovoljna jer nigde nisam bacila sidro, nigde nisam imala sigurnu luku", požalila se godinama kasnije. Već u 12. godini počela je da radi, kao manekenka, nakon što se s ostalom decom slavnih slikala za Teen Vogue. Bilo je prerano da odrasta pod reflektorima pa je, dve godine kasnije, krenula na terapiju, zbog kliničke depresije. "Zahvalna sam na roditeljima, ali i ludom životu koji sam imala. Jedini razlog za to što sam ovakva kakva sam jeste zbog toga kako su me podigli", rekla je duhovito Dakota Džonson. Do mature je promenila nekoliko škola, ali ona to nije uzimala kao minus. "U mom vaspitanju je učestvovalo mnogo ljudi - mama i tata, očuh i maćeha, dadilje, tutori, roditelji onih s kojima sam bila u vezi. Od svakog od njih nešto sam naučila i još uvek sam takva", priznala je ona.
S 18 godina potpisala je i prvi ugovor. Ubrzo je dobila ulogu u "Društvenoj mreži" Dejvida Finčera, potom su je isti producenti izabrali za svoj novi projekat, "50 nijansi sive". Mada neomiljen kod kritičara, taj film joj je doneo svetsku slavu. Kasnije je Dakota priznala da se mnogo dvoumila oko uloge, strahujući da će je i kasnije tražiti samo za erotske trilere. "Niko u mojoj porodici nije znao za to. Sećam se da sam pitala Emili Blant za savet jer sam zaista sanjala o pravoj karijeri i želela sam da snimam određene filmove, a znala sam da će ovakvo nešto sve to promeniti. Ona mi je rekla da uradim onako kako osećam da treba, i ja sam pristala", rekla je Dakota. Zbog tog iskustva nije zažalila. Štaviše, počela je da dobija uloge u kojima može pokazati šta sve zna. Naučila je koliko je važno igrati po dobrom scenariju, ali i da radi s timom kojem može verovati. Upravo je gledamo u "Izgubljenoj ćerki", ekranizaciji još jednog romana, ali ovoga puta s potpisom jednog od najpopularnijih autora sveta, Elene Ferante. Iako Dakota Džonson nije bila prvi izbor rediteljke Megi Džilenhol, koja, inače, nije ni gledala "50 nijansi sive", uspela je da je "razoruža" dobrom energijom već na prvoj zajedničkoj kafi, gde su se njih dve raspričale kao da se znaju "sto godina".
Ipak, Dakoti Džonson se i dalje ne dopada cena slave. "Paparaci su kao nevidljive bakterije. Poput kovida su, strašni i smrtonosni. Skrivaju se u automobilima. Ako već želiš da radiš taj posao, radi ga s nekim dostojanstvom. Izađi iz auta i snimi fotografiju. Zaista je zastrašujuće to što nikada ne znaš da li te je i gde neko fotografisao. Ali, svesna sam toga da sam sama birala svoju karijeru i da moram da se pomiritm s time", zaključuje Dakota Džonson.
Foto: Profimedia